Sve te strane gluposti o zaboravljanju nekog. Budalaštine. Možeš samo da zaboraviš na nekog. Znaš, kada neko više nije tu, trudiš se da ne razmišljaš o njemu, a dešava se baš suprotno. Svaki dan ti se vrte vaše stare slike kroz glavu. Međutim, u jednom momentu, uspomene se istroše. Slike izblede. A novih nema. Nemaš više film da ga vrtiš iznova i iznova u glavi. I onda staneš, pa kažeš: "Ej, pa konačno sam ga zaboravila". Zaboravila, kažeš? A šta bi bilo da se sad pojavi ovdje, zagrli te najjače, i kaže: "Izvini za sve"? Sve 'zaboravljeno' bi se vratilo. I to duplo. Zato nam je najlakše odbacivati, ne pričati, da budu za nas jedno veliko ništa. Jer prava istina je da ih nikad u potpunosti ne zaboravimo.