Okej, da, nismo više zajedno, ne čujemo se, retko se viđamo, vreme prolazi i da, pokušavam da ga zaboravim...ali ne ide. Teško ću ga zaboraviti. On nije bio čak ni blizu savršenog, uglavnom se sećam njegovih mana. Razočarao me je, baš. Ali ne mogu da kažem da me nije učinio srećnom. Umeo je da me nasmeje, da me zagrli tako da poželim da vreme stane. Samo ja znam koliko mi nedostaje, svakog dana, svakog sata, svakog minuta, svake sekunde. Htela sam da zauvek bude samo moj, htela sam nešto za šta sam znala da je nemoguće. I nemojte da mi ga spominjete, i dalje se cimam kada čujem njegovo ime. I znam da ne zaslužuje, i da nemam nijedan razlog da ga pamtim, ali on će uvek biti tu, pored svih koji dođu i prođu. Svako veče kada legnem u krevet čitam njegove stare poruke, gledam njegove slike i vraćam film na vreme kada smo bili zajedno. Koliko se samo uspomena vrati...Pročitam poruku, nasmejem se, i već sledećeg trenutka mi zasuze oči jer znam da je prošlo, i da se više neće dešavati. Toliko toga mu nisam rekla...