Nema reči koje bi opisale sve što se dešavalo, sve što smo imali ,a opet nije to bilo ništa veliko. Neka jača sila ka tebi me vuče, nešto jače od mržnje i ljubavi, nešto što se samo jednom oseti. Htela bih da volim ponovo, da budem srećna i nasmejana kao i pre nekoliko godina. Čudno je što se nadam još nama, našoj priči, našim rečima, našim poljupcima. Nadam se i onom tvom osmehu i onom posebnom pogledu dok pricaš mi nešto, nešto u šta i dalje samo ja verujem. Mnogo je laži ispričano, mnogo loših.. reči. Mali milion suza prolivenih, jedna jedina istina bila je. Volela sam te i volim te i dalje, samo sad to umem da sakrijem. Više i ne mislim o nama, bar dok ne ostanem sama , a onda samo ja znam kako to vreme proživljavam. Samo ja znam koliko fališ mi ti i sve što smo nekad imali. Imali ? Da li smo mi nešto imali ili sam ja to sama umišljala , ne znam, ne znam na čemu sam, ni na čemu sam bila, a i iskreno nemam neku želju da saznam, boleće, znam. ''Kako i dalje možeš da voliš tog debila?'', pitaju me . A ja na to odgovor nemam, jer volim te i posle hiljadu tvojih grešaka, posle mnogih ispada i odbijanja, posle spuštenih slušalica i odbijenih poziva. Znaš, nedostaješ mi tako dok ne zaspim, dok me suze guše, nedostaje mi da čujem ono tvoje ,,Bičeš ti bolje'' ... Ja i dalje viđam srećne ljude, ali ne vidim sebe među njima..