To ti je ono kada ti se baš, baš sviđa neki dečko, sa kojim si se pre svako veče dopisivala,koji je uvek mogao da ti izmami "onaj" osmeh kada ti se javi na četu.. I posle nekog vremena sve to prestane, više se ne javljate jedno drugom, ne pričate uopšte, tada shvatiš da njemu više nije stalo do tebe, da mu se sviđa druga, da te je u stvari sve vreme zajebavao, kako se tada osećaš? A eto, meni je stalo.. I ja se trudim da to ne pokazujem, ali teško je sve to držati u sebi.. Sve drugarice ti pričaju nije te vredan, ne smeš da se nerviraš zbog njega, niti da plačeš, kažu da je debil i tako to, a u stvari ni jedna ne može da shvati da ti bez tog debila ne možeš dan da zamisliš, da želiš da se vreme vrati i da sve bude kao pre,da se zajebavate kao pre... Tada shvatiš da više nećeš imati "onaj" osmeh kada ti se on javi, jer ti se više neće javljati.. Shvatiš da je on osoba koja u jednom trenutku može da ti nabaci "onaj" osmeh,a u drugom da ti ga isto tako i oduzme... Tada se uvek pronađem u onom "zašto ljudi gube kad se najviše trude?"... Isto tako, želiš da ti kao i pre pokaže da mu je stalo do tebe, ali isto tako shvatiš da su jedno želje, a drugo mogućnosti. Želiš da shvati da će te izgubiti brzo i da će tek tad shvatiti šta je imao, želiš da te ceni i poštuje kao i pre, da te voli dok si još uvek tu. Kažeš "zaboravila sam ga" i onda se vrati.. Isto tako, tada shvatiš da je on samo muškarac, koji je kao i svi ostali, bezosećajan, koji zavisi od mišljenja ortaka, i koji će te uvek povrediti koliko god puta da mu se vratiš!... ♥