Nedostaješ…iako nikada nisi bio moj, nedostaješ…mnogo….i još više…izađem u pokušaju da ispunim tu prazinu gde nedostaješ i tako šetam ulicama, srećem ljude koje poznaješ…pogledam ih samo želeći da ih pitam kako si, šta radiš…samo da čujem par reči o tebi, samo da imam utisak da si mi bliže, da popunim delić praznine zaljubljenog srca kojem nedostaješ, ali…ali ipak samo prođem pored njih uz jedan značajan pogled, jer nemam pravo da pitam za tebe, jer ti nisi moj, bez obzira koliko bi ovo zaljubljeno srce želelo da jesi…nastavljam dalje, čujem pesme koje me sećaju na tebe…i dalje nedostaješ…svaka od tih pesama mogla bi biti naša, naša da mi postojimo negde u vremenu i prostoru, prostoru van paralelnog univerzuma poznatijeg kao mašta…