Kad legneš i zatvoriš oči, kad se sve slike vrate same, tada shvatiš koliku bol nosiš u sebi, živiš s njom. Još više boli taj osećaj trenutne samoće, a znaš da nisi sam. Kad zidovi tvoje sobe odjekuju tvojim jecajima srca, a mali jastuk čuva tvoje tajne i suze kojima imena više i ne daje. Kad sve u tvojoj blizini na njega te seti, pa i kazaljke na satu, to određeno vreme. Kad se plašiš onog dana u mesecu koji si zapamtila po vama. Plašiš ga se dočekati, jer je on deo tvoje prošlosti, deo tebe. Ružan je oseećaj kad znaš da će te taj dan u bilo kojem mesecu podsetiti na njega. Pa onda kad pogledaš svoju sadašnjost i prošlost, nešto se sruši u tebi, i počinje te plašiti i budućnost. Strahuješ od onog što sledi posle ove boli, strahuješ od nove ljubavi, novog vezivanja, pokušaja, svega. Nije da su ti se srušili svi snovi, samo drugačije razmišljaš. Oprezan postaješ. Razumu daješ više prednosti, dok osećaje ostavljaš da miruju u tihoj luci tvog već ranjenog srca. Razum dok vlada, srce se leči, sve ono staro zaboravlja. Kad se potpuno oporavi, onda to duša oseti, ona ti javi. Onda te stavlja na igru, gde ti biraš da li ćeš igrati razumom ili srcem. Zanimljiva je igra jer možeš igrati i srcem i razumom, ali pravila su teška. Treba znati igrati. Na kraju, ili će razum pobediti srce, ili će srce pobediti razum. Evo ja, ja već drugu rundu igram. Srce mi pobeđuje, ostaje živo sa teškim povredama, zbog kojih ovo i pišem.