Najviše mi je trebala, a eto, baš njoj sam najviše bola donosio. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je terao od sebe... Stalno joj se vraćao, a u stvari bežao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sledećem dokazao da sam djubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu. A sada...
- A šta sada? Preboleo si je?
- Ma kakvi. Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene.
- Zašto joj sada ne odeš, i kažeš sve?
- Eh, vidiš, uspeo sam šta sam hteo. Otišla je od mene. Sad kad se vratim, više je nema. Kažu da voli drugog... Znam da to nije istina.
- Idi do nje onda.
- Ne mogu.
- Zašto?
- Uključila je razum. Shvatila je da sam ipak preveliko đubre, i da je ne mogu voleti nikad. Voleti onako, klasično. Ne mogu biti tu za nju, a uvek ću ocčkivati da ona bude tu za mene. Ne mogu, kad joj bude najteže, doći i zagrliti je... Mada znam da ona mene bi.
- Tebe je nemoguće shvatiti!
- Eh, prijatelju, znam... To čujem cesto. Samo jedna osoba mi je rekla da me razume.
- Ko?
- Pa ona, druže...