Никад нисам знао да ти поклоним ни праву реч, ни додир, да те утешим, прстима по уснама да ти осмех нацртам, нисам знао, нисам никада.
А ти си све до сад за мене чувала, оно парче сна да са мном досањаш, као да си знала све, како ја без тебе немам где, више немам где од нас да побегнем. Сваки пут, ја по своме трагу теби враћам се...
Ал' овај пут сам бар и себи признао, да све што желим, ја сам с' тобом имао, ако нас ми нестане, мени свет се руши, немам где...