Čekam jutro, a neće svanuti. Postajem talac košmara... Ponekad se znam obmanuti, Al tu je istina, da me razočara.

Nema bezvrednije suze od one samosažaljive.

Svako je pesma ako se zagledaš srcem.

U očima ti padnu, u srcima poginu. I bude kraj priče, ali ne i života.

U životu, čovek pre uvene nego što umre. Kada prati nečija pravila i kalupe. Ali tako ti je kada ograničavaš svoje biće od slobode.

Sretan sam. Ili sam setan? Ne sećam se. Da me podseti. Neko. Kao ona. Volio bih to.

Želela sam da me razume, ali ni ja nisam razumela samu sebe.

Ne želim da vidim izopačenost morala...

Ne želim da osećam životne "čari"...

Ne želim da budem figurica pala...

U igri uništenja koja ne stari.

I možda ne pobeđuje, ali je zato nepobediva.